Bog malih stvari

U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Podsvesna potreba muškarca da uništi ono što ne može ni da podjarmi, ni da obožava.

Blizanci behu premladi da shvate da su policajci tek plaćenici Istorije. Izaslani da izravnaju račune i pokupe dugove od onih koji se oglušiše o njene zakone. Rukovođeni nagonom koji jeste bio iskonski, ali ne i ličan.

Stanični svet. Cirkuska šatra društva.

Prilikom stvaranja novog čoveka ne treba ponavljati greške koje je napravio Bog

Beše nevažno što je priča već počela, jer je katakali odavno otkrio da je tajna Velikih Priča u tome što nema tajni. Velike Priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo. One u koje ulazimo kad god nam se prohte. U kojima se na svakom mestu osećamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađuju nepredviđenim događajima. Poznate su poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednog dana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim Pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalazi ljubav, ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo.

U tome je njihova tajna i njihova čarolija.

Jer, uistinu, računa se samo ono što se računa.

Jednostavna, nepokolebljiva detinja mudrost.