Mileva Ajnštajn: Teorija tuge

Милева је свјесна да поново збраја своје промашаје, али не може другачије. Напустила је Лизерл због Алберта. Запустила је једног сина због другог, а Алберта због дјеце. И напокон, запустила је себе.

Нема горе неизвјесности и страха од ослушкивања болесног дјетета како дише.

Смрт дјетета је тако самотно искуство, чак и кад дијете има оба родитеља. Њихова бол никада није заједничка. Очева и мајчина бол толико су различите.

Знала се у то увјерити кад би љети свратила у једину сластичарну у Каћу, селу у којем је родитељско имање, и угледала каквог момка како намјешта фризуру пред огледалом на зиду, одмах поред упозорења

Психичким болесницима није потребно разумијевање, ви не можете разумјети њихов свијет.

Лијепо је имати супериорног оца, али понекад и тешко. Човјек се осјећа тако безначајним.*

Баш си ме насмијала кад си ми запријетила мемоарима, зар ти није пало на памет како никога не би било брига за такве шкработине да човјек о којем пишеш није постигао нешто изузетно. Ако је нетко нула, нема му помоћи, тај треба бити фин и скроман и шутјети. То ти је мој савјет.*

Туге се збрајају, као у математици

Свака је болест тијела подношљивија од психичке болести

Зар је тако тешко разумјети да је особа више од хрпе мишића и костију омотаних кожом коју они виде пред собом