Upozorenje o sadržaju

Stvorenja što vrebaju iz naših ormana i uma večito su tu u tami, poput buđi skrivene ispod podnih dasaka i iza tapeta, a tame je mnogo, tama je nepresušna. Vaseljena ima velike zalihe noći.

Kada sam imao dvanaest godina, jedan starac mi je ispričao priču koju nikada neću zaboraviti.

Siromah se obreo u šumi u smiraj dana, a nije imao pri sebi molitvenik da izgovori večernju molitvu. Zato je rekao: „Gospode što znaš sve stvari, nemam pri sebi molitvenik, a ne znam molitve napamet. Ali ti znaš sve molitve. Ti si Bog. Zato evo šta ću uraditi: izrecitovaću abecedu, a prepustiću tebi da sam sastaviš reči molitve.“

„Da si se borio kao čovek, ne bi poginuo kao pas.“

ono što steknemo bez truda i ne smatramo vrednim

Sad sam star, ili bar više nisam mlad, pa sve što vidim do te mere me podseća na nešto drugo što sam nekada video, da nisam više u stanju da bilo šta ugledam prvi put.

Bolje buknuti u tmini, inspirisati druge, živeti, nego sedeti u tmini i proklinjati ljude koji su vašu sveću pozajmili, ali ne i vratili.

Počeo sam da zaboravljam i to me plaši.

Gubim reči, iako ne gubim svest o pojmovima. Ili se bar nadam da ne gubim svest o pojmovima. Ako i gubim svest o pojmovima, toga nisam svestan. Kako bih uopšte i znao da gubim svest o pojmovima?

„Da li si oduvek bio ovakav?“

„Kakav?“

„Ludak. S vremeplovom.“

„A, ne. Prošle su silne godine dok nisam nabavio vremeplov.“

Ponekad pomislim kako bih voleo da moj pepeo prospu po biblioteci. Ali to bi samo značilo da bi bibliotekari morali narednog jutra da dođu ranije i da ga počiste pre nego što dođe iko drugi.

Život je život i beskrajno je bolji od alternative, ili makar tako nagađamo, jer se niko nije vratio da to ospori