Osmeh za svaki dan

U kutiju može da stane ceo svet, a sa malo truda može da se zgura i svemir bez granica.

Jedino što u kutiju ne može da stane je san koji je uvek veći od deteta koje ga sanja. Jer mali ljudi sanjaju najveće snove.

– Ja da ti kažem, to žene stavljaju u hranu za žene, ovo što one jedu kao da smršaju, da su zdravije. To ti je sve za njih spakovano, u ono što nijedan muškarac pojeo ne bi. Znaju one to, pa to napumpaju testosteronom. I onda, vidi žene! Rađaju, rade po kući, idu na posao, onda idu u teretane, na fitnes, trče kao lude, nema šanse da ih muško pretekne. A muški ne trče, oni dođu s posla i prevrnu se na leđa, nemaju snage ni da dišu. Stomaci im klampavi kao da su krdo dece rodili. Za to vreme žena uzme burgiju u ruke, popravi po kući šta ima, a onda ode da diže tegove. Posle se vrati, dâ mu da jede, naravno u večeru mu uvali estrogen, on se opet okrene kô kornjača na leđa, a ona sa drugaricama u kafanu da se penje po stolovima.

ajvar. Dotični na prvi pogled spada u pronalaske ljudskog roda čijom se genijalnošću džak paprike satera u jednu teglu i time postigne da ista na otvorenom tržištu postane skuplja od heroina.

Samo što sam ja imala i trogodišnje dete muškog roda koje je više funkcionisalo kao nitroglicerin pored otvorenog plamena nego kao ljudsko mladunče.

, krajem godine, negde sredinom novembra, kurtoazno, „reda radi“ pitanje: „Kako si?“, počne da ustupa mesto nagradnom rebusu: „I, gde ćete za Novu godinu?“

Bajke žive sve dok ima onih koji u njih veruju i koji imaju dovoljno hrabrosti da u njima žive.

Jer bajke su bajke samo onda kada zaista u njih verujete, onda kada znate da između mašte i stvarnosti zapravo granice nema.

Takav smo mi narod, gospođo, to je problem, da ja vama kažem.

U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice.

Knjigu je najbolje početi krajem, zato što su krajevi uvod u početak