Шта је туга која дође
Наједаред махом целим!
Опије те, занесе те,
Обори те падом смелим!
Залети се, да те сломи,
Захука се, да те скрши,
Загрли те, па те стоми,
Пољуби те — па те сврши!
Тако туга срце вида,
У вечити мир га смешта,
Така туга није туга,
Није силна, није вешта.
То је туга, што те дигне,
Пак те у свом крилу њија,
Сваки дан ти срце рани,
А рану ти још превија!
Што те љуби, што те пази,
Око тебе брижно лети,
Отрује те, Боже свети,
Ал’ ти не да још умрети!
А кад заспиш, она шапће:
„Спавај, спавај, жртво моја,
Одмори се на мом крилу,
Чува тебе туга твоја!“
А кад сване зора бела,
Кликће као соко сиви,
Она ти се прва јави:
„Добро јутро, још смо живи!
Од јесени до јесени,
Од пролећа до пролећа,
Од дан’ на дан бива јача,