Astragan

Fiorela je rekla Frančesku da u Urbino treba doći rano ujutro, kada gradić zadimljen od magle nestvarno izranja iza jedne krivine. Odakle god namernik pristigao, utvrđeni grad na brdu pojavljuje se naglo, dostojanstvenim likom stare dame koja je nekada bila lepotica, a sada je samo uvažena i otmena.

Korak biva sigurniji posle dve-tri čaše francuskog šampanjca u baru Teatra Feniče, tamo gde se noću sastaju policajci u civilu, kurve i šverceri.

Beograd je oduvek kapija Azije sa koje se, ipak, sasvim jasno naslućuje Evropa.

Najopasniji je prazan dosije. Mrlje optužuju, ali i čuvaju. U burnim vremenima čestiti ljudi su neupotrebljivi, i samim tim na niskoj ceni.

Krađa nije samo hobi već i način života, odlika sposobnih i inteligentnih.

Ipak, miris osame je uvek isti, gde god da se zatočenik nalazi.

Dar je samo čudovišna doslednost.

Kao i na početku spisateljske avanture, u zaklonu stana jednog sivog novobeogradskog bloka, Frančesko veruje da je sve van unutrašnjeg sveta pozorišna dekoracija.

Jedna od draži starosti, koju je Stanimir rano naslutio, jeste sigurnost da će sanjarija zauvek ostati ono što jeste.

Frančesko je gledao fasade hotela, modre, ljubičaste i žute prozore. Spušteni platneni zastori čuvali su glasove i uzdahe još jednog leta.