bookmate game
sr
Books
Zoran Milekić

Austrijanka

  • b6882281692цитирует3 года назад
    – У овој држави, драга Диана – устаде Бреслер од стола – живот људски вриједи колико и прашина. Сви можемо завршити у Јасеновцу.

    Диана осети како јој језа проструја телом. Човек је тако крхко биће, а истовремено и чврсто попут челика. Шта је она, прво или друго?

    То сазнање доносе тек искушења.
  • b6882281692цитирует3 года назад
    Не дај ме, мајко…“ Како је… то тешко гледати сваког дана… Дјеца умиру, носе их, сахрањују, бог зна гдје. За њихова имена није их брига, само бројеви… Сад су престали и да броје. Безимена дјеца, то ће остати. Ни мајке, ни оца, ни сестре, ни брата… Ни ријечи утјехе, ни гроба, ничега. Само ужасна смрт.
  • b6882281692цитирует3 года назад
    „Равно на гробље.“ Често писана опаска кад се за децу више ништа не може учинити!

    Равно на гробље…
  • b6882281692цитирует3 года назад
    Мајке је требало да, последњи пут, подоје своју децу.

    „Ко да опише радост дјеце кад су угледала мајке“, записа касније Јана Кох. „Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и посљедње дјете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци.“
  • b6882281692цитирует3 года назад
    Ући у Градишку! Продрети у тај логор! Извући децу. Али, заиста, како? Ништа без дозволе. А како до ње? Питање свих питања!

    Време пролази… А одговора нема…
  • b6882281692цитирует3 года назад
    Победи храброст. И човечност. И то је охрабри.

    Закотрља се грудва…
  • Jelena Cvetkovićцитирует2 года назад
    Прохладно јутро у Загребу. Саобраћајна бука полако преплављује град
  • Bojanaцитирует2 года назад
    Има просто људи по чијој боји гласа се може наслутити њихова спремност да учине нешто за друге.
  • Анђела Кундакцитирует3 года назад
    – Мислим… да мој живот није вреднији од живота недужно прогоњених – рече му тихо, али одлучно.
  • Анђела Кундакцитирует3 года назад
    Чудо је шта су све у стању да учине обичне речи међу људима.
fb2epub
Перетащите файлы сюда, не более 5 за один раз