Panika

se da je to pitanje važnije“, nastavila je sa krpom u ruci. Moja kuhinja je postajala neka druga kuhinja, a ja sam se sve više osećala kao u gostima.
„Šta znam… Rudi… Nekako me uopšte više ne primećuje!“, požalila sam se.
„Pre bih rekla da ti njega ne primećuješ.“
„Pa kad ne radi ništa zbog čega bih ga primetila. On ti je ko neka stara bunda koja već deset godina visi na čiviluku u predsoblju.“
„Ponekad bundi samo treba prišiti novu kragnu, postavu u življoj boji, i bude kao nova!“, smatrala je Jasna.
„Ili je pak odneti u Crveni krst! Neka i drugi imaju nešto od nje i neka joj menjaju postavu do mile volje“, smatrala sam ja.
„Ma razumem te“, uzdahnula je Jasna. „Ni Mitji i meni nije sve med i mleko. Partnerstvo je komplikovana stvar. Menjamo se, rastemo, pa tako treba razumeti i odnose. Ako Rudi i ti imate probleme, možda možemo da popričamo o tome. Znaš da mi je to struka.“
Nabacila je onu svoju facu punu razumevanja, od koje me je u trenutku spopao neviđeni umor, pa sam počela da je ispitujem o tome koja sredstva za čišćenje koristi. To joj je, posle odnosa, bila druga omiljena tema.

„Tretirao sam je kao kraljicu… Komplet šrafcigera sam hteo za rođendan da joj kupim…“

Znači stvarno nema vremena! Pao mi je ogroman kamen sa srca. Ali onda se u meni pojavio glas koji je najviše ličio na Tamarin: Za jedan kratak poziv, za jedno: „Kako si?“, čovek uvek ima vremena!

Ljudima se stvarno baš ništa ne dešava. Tako se od rođenja do smrti klate po vozilima gradskog prevoza, ne primećujući ništa, žvaću, spavaju, odumiru, tek tu i tamo ih uzbudi nešto što ih se uopšte ne tiče. Biljčicu u sebi zalivaju tek toliko da životari, ali nedajbože da izbije neki cvet, jer onda bi mogao i trn da se pojavi. Previše je posla, previše briga, još je i dobro da imamo televiziju i da su na poslu promene tako retke. I sa decom ćemo već nekako, ali najvažnije je zdravlje.

Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“

Jako sam se uznemirila. Tamara je rekla:

„Tražiš đavola!“

I tako je sve to počelo.

Dugo sam ga posmatrala kako spava na stomaku, sa umršenim kovrdžama i zgužvanim licem na jastuku. Oko usta mu je bila osušena pljuvačka, a dah mu je oštro zaudarao na trule jabuke. Ništa lepše u životu nisam videla!