IDIOT

»Pa eto«, veli, »isto kao što se mati raduje kad prvi put primeti da joj se dete osmehne, isto tako mora da se i bog obraduje svaki put kad ugleda s neba da mu se grešnik od sveg srca moli.«

... O, dobro je što umirem! Jer, ko zna, možda bih i ja iskazao neku užasnu laž, priroda bi već to udesila! ... A nisam kvario nikoga... Hteo sam da živim za sreću svih ljudi, da pronađem i iznesem istinu ... Gledao sam kroz prozor na onaj Majerov zid, pa sam zaželeo da samo četvrt časa govorim, i da sve, sve uverim, a, eto, samo jednom sam se u životu našao... s vama, kad već ne s ljudima! I šta je iz toga izašlo? Ništa! Izašlo je samo to da me prezirete!

Znači, budala, znači, nisi im potreban, znači... kucnuo ti je čas! I nikakve uspomene nisam bio kadar ostaviti! Ni glasa, ni traga, nijednog dela, nisam doneo nijednu ideju! Ne smejte se glupanu! Zaboravite! Zaboravite sve ... Zaboravite, molim vas, ne budite tako nemilosrdni!

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim... to sam odavno primetio ... ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu

što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

»Ne smeš verovati u boga, ne smeš imati svojine, ne smeš imati ličnosti fraternite ou la mort, dva miliona glava!« »Po delima njihovim poznaćete ih«, tako je rečeno u jevanđelju.