Portret jedne dame

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?

U svom antreu uvek imam mali orkestar. Njegova dužnost je da svira bez prekida. Na taj način čini mi dve izvanredne usluge: sprečava da spoljašnji glasovi sveta prodru u moje privatne odaje, a zatim navodi svet da misli da se unutra stalno pleše.

Njeno konačno prihvatanje represivnog stanja zasnovano je na osećaju da žena preuzima javnu odgovornost prema bračnoj instituciji kada postane supruga

Kao majstor uverljivog psihološkog realizma, Džejms nas vodi nekoliko puta na mesta kojima junakinja nema pristup, i upravo u tim odlomcima počinjemo da se za nju sve više plašimo budući da joj o sudbini odlučuju drugi iza leđa.

Džejms ju je često koristio da istraži suprotnu, ili „nisku“ stranu različitih međusobno povezanih hijerarhija: tradicionalna ženskost / nova žena, prefinjenost / vulgarnost, nasleđeno bogatstvo / zarađeni novac, visoka kultura / masovna kultura. Henrijeta Stakpol nije dama koja pozira za portrete, već „dama iz novina“, i kao takva predstavlja nadolazeći i stoga nestabilan oblik ženskosti i klasnog identiteta koji je Džejms, poredeći njen lik s likom Izabel, mogao najbolje da uhvati u antitetičkoj formi slikarski portret – pokretna fotografija.

Svaki od ženskih satelita u romanu funkcioniše kao model za Izabel, neka vrsta ljudskog lakmus papira koji joj dozvoljava da ispita koliko daleko žena može da ide

naizgled ograničava u društvu. Prototip ovih žena je sentimentalna junakinja, izdanak Pamele Samjuela Ričardsona (1689–1761) i Marije Lorensa Sterna (1713–1768), koja je podstakla Hotornovu napomenu o „gomili žena piskarala“, čime je dodatno osvetljena slika društvenog položaja žene u američkoj kulturi

Iskusila je slast te izolovanosti i postala svesna, skoro do strahopoštovanja, onog sebičnog i nemilosrdnog osećanja koje prožima ljubavnike, ma koliko da su velike tradicionalne počasti i vrline koje se pripisuju ljubavi. To je bila ona tragična strana sreće: nečija sreća uvek je izgrađena na nesreći nekog drugog.

Nije joj jasno, govorila je, zašto se gospođa Tačet okomila na jednu ženu koja nikakvo zlo nije učinila, već samo čini dobro na pogrešan način.