Ratnik

ni obmanama ni samoobmanama.

Smesta je znao da će slediti tog čoveka. Učiće ono čemu ga on bude učio. Ispunjavaće ono što mu on bude zapovedao

u Gazi, i još jedna severnije, na obali, u Cezareji Maritimi, gde im je car dodelio zemlju. Naići na ovako samog vojnika bilo je zaista neobično. Od čega li taj čovek živi, pitao se David. Ko bi unajmio jednog samotnog pešadinca? Šta jedan sam čovek uopšte može da postigne?
Vojnik je i u ostalima u dvorištu izazivao znatiželju baš kao i u Davidu, pa su posle nekog vremena počeli da mu prilaze, najpre snebivljivo, a onda sve napadnije i nametljivije. Vozari su okupljali sve telesno snažne i sposobne za samoodbranu pri prelasku grebena na vrhu uspona sutra ujutru.
Da li bi i vojnik učestvovao? Da li bi pripomogao u okršaju s pljačkašima?
Da li bi, zapravo, bio voljan da predvodi četu?
Čovek je odbio.
Uzeo je svoju opremu i povukao se u prikrajak

„Borba. Sve se rađa usred borbe, čak i sama zemlja, i sve usred borbe i umire.“

Vračara odgovori tako prigušeno ozbiljnim glasom da su morali da se napregnu da je čuju.
„Šta god ja i drugi mislili, ili ćemo tek misliti, o tom samoproglašenom apostolu, on jeste prorok iz koga govori nebesko nadahnuće. Njegove reči biće kraj Rimu. One moraju da stignu do svih koji su voljni da ih saslušaju.“
Čarobnica se tu okrenu Davidu.
„To je, mali“, reče mu, „moja žarka vera.“

ga je nehotice uvredio.

„U pustinji se“, reče mu Timotej, „pomaže svakome ko je u nuždi, jer svakome i samom pomoć može jednog dana biti nužna.“

naspram dečaka, pet-šest

ad u pustinji pitate nekoga koliko je daleko od jednog odredišta do drugog, biće vam odgovoreno u bunarima. „Do Vadi Alnala četiri bunara. Do Aleksandrije trideset.“

Rimski su motivi naravno bili u potpunosti sebični. Osvajači su verovali da će njihovi putevi i akvedukti, i trgovina i pošiljke koji su putevima hitro pronošeni, sapeti njihove podanike takvim okovima poretka i zavisnosti od gospodara da će postati pokorni, krotki i nesposobi za pobune. Ipak, uskoro su, kao što to biva sa svim inovacijama koje izmene svet, na videlo izbile i nenameravane, nepredviđene posledice.
Ispostavilo se da će sama pošta (ili, tačnije, mogućnost da se širom carstva pronose nove i buntovničke ideje) uroditi najtežom pretnjom po carsku hegemoniju ne samo u Judeji i na Istoku nego širom rimskih gospodarstava. Ta opasnost neće proisteći ni iz vojske ni iz ordije, nego iz pera jednog čoveka – Savla iz Tarsa, koji će postati apostol Pavle, i koji je, da ironija bude veća, i sam bio među najistaknutijim sprovoditeljima rimske tiranije i tlačenja.

Najveće preustrojstvo, međutim, nije postignuto ni klesanjem kamena ni sečom mačevima. Posredi je bilo ovo:
Pošta.
Svakodnevna pošta.

Čime je, zapitaće se čovek, taj grad s obala Tibra pokorio čitav svet. Evo čime:
Rimljanin dobije naređenje i izvrši ga.