Pesma moje duše – srpska ljubavna poezija

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,

Nenadno i naglo javićeš se meni –

Možda kad u duši bolno zastudeni,

I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće

Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova

Što ne osta više od negdanjih snova

Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:

To nove ljubavi javlja se glas smeo!

Jer to srce hoće, to je njegov deo –

Uvek novi deo od nove minute.

U životu ima mnogo rana

Samo zato što je snova bilo.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.

– Oh, budi jedanput kô i druge žene,

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Ostaj nеdostižna, nеma i dalеka –

Jеr jе san o srеći viši nеgo srеća.

Ali možda zdrav on oda,

Možda drugu sada voda,

Suze moje, teške suze,

Dragi drugu možda uze!

Suze moje, velji jade,

Drugu grli dragi sade,

Drugu stiska on na grudi,

A ja sama, sama tudi!

možda zdrav on oda,

Možda drugu sada voda,

Suze moje, teške suze,

Dragi drugu možda uze!

Suze moje, velji jade,

Drugu grli dragi sade,

Drugu stiska on na grudi,

A ja sama, sama tudi!

Njega jošte ovde nema,

Niza lice ronim suze, –

Da l’ ga, Bože, sebi uze?

„Seko, sele, divna li si,

Oko tvoje krasno li je,

Al’ za mene, dušo, nisi,

Kad za drugom srce bije.“

Oj stazice, kad ćeš vitka

Da se doma meni vineš,

Oj sunašce moga žitka,

Kad ćeš opet da mi sineš!“

Kod tebe mi srce osta,

Zato s’ prođi svega jada,

Zbogom, draga, ruku na,

Verna budi kâno ja.