Dokle god rastu limunovi

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Svaki će limun doneti na svet dete, te limunovi nikada neće umreti.“

Sposobna sam da dišem, te udišem njega. Miriše kao Sirija u davne dane. Na nagoveštaj limuna ubranog u bašti, izmešanog s mirisom ruševina i tla. Miriše na domovinu.

očima zlih nema nevinih.

Iako uspomene bole, jedino tako uspevamo da vidimo svoje voljene – ponovo preslušavajući njihove reči, dopuštajući mašti da im pojača ili umekša glasove onako kako je nama po volji.

Nijedna zemlja na svetu neće te voleti kao tvoja domovina.“

Ovo je moja zemlja. Ako pobegnem… ako je ne budem branio, ko će je onda braniti?“

„Znaj da ćeš čak i u smrti biti moj život.“

Držali smo glavu visoko i sadili u znak

prkosa limunove, moleći se da dobijemo metak u glavu kada vojnici budu došli po nas. Jer to je bilo neuporedivo milosrdnije od onog što je čoveka čekalo u utrobi njihovog sistema zatvorâ