Gospodin Pogrešni

. „Žene su ionako mašine za patnju“, ponavljao je ciničnu Pikasovu misao u sebi.

Pametan čovek se kloni izazova, bolje je da se kaje što nešto nije uradila nego zato

Primamljivost pakla sa obe strane života – pakao laži i pakao istine, podnošljivi samo uz sanjarenje, čežnju za onim što je bilo ili onim što će biti.

suviše je gestikulirao rukama, i uživao je da kontroliše razgovor.

Dijalektika u prostoj ravni svakidašnjice – od doručka do večere – i godine su prošle

Uplašio svoje bliskosti s njom. Nije je branio. Nije je zaštitio.

on joj prvo ljubi oči, kapke namazane crnim krejonom, a onda se njegova usta spuštaju niže, niz njen obraz, do onog svetog mesta svake kurve, do mesta koje se ne ljubi, jer to nije mesto za trgovinu, za seksualnu transakciju, to je mesto gde srce dodiruje nebo, to su njene usne koje niko nije ljubio već nekoliko hiljada godina, i ona mu ih daje, ona mu ih daje zauvek, a slikar taj poklon prima žedan, i gladan, kao da se nikada pre ljubio nije, kao da je prvi put osetio slatki sok ljubavi, on ne može da ih se naljubi.

taj privid bliskosti, ta uzajamna šćućurenost, taj šapat i ta naga žena pod crvenim svetlom sobne lampe,

Nije mu bila dovoljno zavodljiva, bilo je neke nespretnosti u njenim rečima, u pokretima njenih ruku, u izvijanju njenog tela, i pitao se, na sekund – „da li se ovo biće može voleti“ i zatim „da li ona ikoga može da voli“

Otkrio je pročišćavajuće dejstvo vlastitih koraka kada šeta bez cilja i namere. Bila su to, i u bukvalnom i u prenosnom smislu, lutanja, posle kojih bi se vraćao u svoj atelje revnosniji, poletniji, i sa nekom bezrazložnom i neopisivom srećicom, bez koje, jednostavno, nije mogao da stvara.