Naše priče

Nedostaje mi vreme kada je bilo bitno šta nosiš u sebi, a ne na sebi. Možda nekada nismo imali „sve“, ali smo, čini mi se, od tada do danas mnogo toga izgubili…

boji i mačaka koje ne poznaje. Ali mačići, oni su Cvetina nezadrživa ljubav. Kad vidi mače, Cveta počinje da zapomaže od sreće, samo što ne progovori. U njenoj glavi su svi mačići njeni i sve mora da ih ima i čuva.

Naučila sam da uživam u onom što imam i da ne patim za onim što nemam. Često se pitam da li to ide s godinama ili je tako zbog situacije koja traje li traje, a kako stvari stoje i trajaće. Obrni-okreni, dupe ti pozadi.

Zbog manjih problema me ne žari više ona oštra žica u stomaku, već se fokusiram na veće, čuvam živce za njih.

Par je uvek dva ili dvoje. Neraskidiv, značajan. Najlepši su ljubavni parovi, a najznačajniji prijateljski. Samo da ih negujemo, da traju što duže.

Organizacija je podrazumevala onu jednu, najvažniju stvar u životu, a to su dve stvari – red, rad i disciplina.

Ne dam da život troši mene, hoću ja da trošim život.

Sve će ućutati, crneće se na snegu goli čokoti, nebo će biti hladno i sivo. Tišina će leći na zemlju, gluva i teška. Tada će on i dalje čuvati sve što je imao, iako ništa nije imao, sve mirise, sve zvuke, svaki pedalj zemlje pod lozom i svaki treptaj lista na njoj, sve boje grožđa, svaki dah slatkog sunca u njemu.

On je bio pudar, njegova prava kuća je bila bez zidova, nebo je bilo njen krov, zvezde su mu svetlele da i noću radi, koracima je merio svet koji je čuvao.

Negde sam pročitala da kad ignorišeš zlo, ono se vrati onom ko ga je uputio. To nažalost znači da zlo nikada ne umire.