Prema istinitoj priči

li je svako od nas bar jednom u životu bio u iskušenju da sve upropasti? Da li je osetio onu iznenadnu vrtoglavicu – potrebu da sve uništi, sruši, pretvori u prah – zato što je dovoljno da izgovori nekoliko pažljivo odabranih, oštrih, preciznih reči, za koje i ne znamo odakle su se pojavile, reči koje povređuju, koje pogađaju pravo u metu, koje ne mogu da se poprave, izbrišu? Da li je svako od nas bar jednom osetio onaj čudan, slepi, razorni gnev zato što treba tako malo da se sve uništi?

Retki su ljudi koji postavljaju prava, važna pitanja.

Ako kod nekoga ne uhvatiš zrnce ludosti, ne možeš da ga voliš. Ako ne uhvatiš trunku ludila, proći ćeš pored njega. Ta trunka ludila je izvor njegovog šarma

možda je susret – bio on ljubavni ili prijateljski – uvek susret dva ludila koja se prepoznaju i međusobno privuku

Da li je svako od nas bar jednom u životu bio u iskušenju da sve upropasti? Da li je osetio onu iznenadnu vrtoglavicu – potrebu da sve uništi, sruši, pretvori u prah – zato što je dovoljno da izgovori nekoliko pažljivo odabranih, oštrih, preciznih reči, za koje i ne znamo odakle su se pojavile, reči koje povređuju, koje pogađaju pravo u metu, koje ne mogu da se poprave, izbrišu? Da li je svako od nas bar jednom osetio onaj čudan, slepi, razorni gnev zato što treba tako malo da se sve uništi?

Da li je svako od nas bar jednom u životu bio u iskušenju da sve upropasti? Da li je osetio onu iznenadnu vrtoglavicu – potrebu da sve uništi, sruši, pretvori u prah – zato što je dovoljno da izgovori nekoliko pažljivo odabranih, oštrih, preciznih reči, za koje i ne znamo odakle su se pojavile, reči koje povređuju, koje pogađaju pravo u metu, koje ne mogu da se poprave, izbrišu? Da li je svako od nas bar jednom osetio onaj čudan, slepi, razorni gnev zato što treba tako malo da se sve uništi?

razumem zašto se plašiš, strah ne može ni od čega da te zaštiti, dobro znaš da strah ne otklanja opasnost.

Tako verovatno žive stari ljudi, nižući predostrožne i majušne korake, pokrete dovoljno spore da popune prazninu.

Da bismo živeli u društvu, zaključila sam, treba da se naoružamo rečima, treba bez ustezanja da ih gomilamo, težimo njihovoj što većoj raznovrsnosti, hvatamo njihove najtananije nijanse. Tako stečen vokabular stvara, malo-pomalo, debeo i vlaknast oklop, koji nam omogućava da čilo i samouvereno idemo kroz život.

zaključila sam da se toliki trud ne isplati