Ugledala bih ga s prvim svetlom. Kada uđem, prilazio mi je s leđa, nestrpljiv, nečujan, polagao mi ruke na grudi i zadizao mi suknju, zaklapao mi usta svojim ustima da obuzda sebe ili mene, nisam znala koga, od glasnog krika. Njegova potreba za mnom nosila me je kao bujica. Da li je tako kad se utapaš? Ležali smo nauznak na krevetu, on sa očima snenim ali ne i sanjivim, i tu, usred svojih hartija, nadirao je u mene dok mi se ne učini da smo se tako snažno spojili da se nikada nećemo rastaviti. Dizao me je na sebe, njišući mi telo, dok ne nastupi trenutak kad se sve zaustavlja, čak i disanje. A onda smo bili isto.