Grof Montekristo

Gajim oholost prema ljudima, tim zmijama uvek spremnim da se ustreme na onoga koji ih nadvisuje čelom, a ne zgazi ih nogom.

– Nismo nikada izravnati sa onima koji su nas obavezali – reče Dantes. – Jer i kad im ne dugujemo više novac, ipak im dugujemo zahvalnost

U stvari, ukoliko se više ide napred, prošlost se, kao pejzaž kojim čovek prolazi, sve više gubi što se od nje više udaljava.

Samo onaj koji je osetio krajnju nesreću može osetiti i krajnju sreću. Trebalo je, Maksimilijane, da želite umreti, da biste znali kako je lepo živeti.

– Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.

Eh, bože moj, to je sasvim prosto; vi koji imate vlast, vi imate samo ona sredstva koja vam daje novac; dok mi koji očekujemo vlast, mi imamo sredstva koja daje požrtvovanje.

Neki akademik bi rekao da su prijemi u višem društvu kao buketi cveća koji privlače nestalne leptire, ogladnele pčele i ljutite stršljene.

Sreća je kao oni dvorci na začaranim ostrvima, čije kapije čuvaju zmajevi. Mora se boriti da bi se osvojili,

smo mi smrtni ljudi, pa je potrebno da stari načine mesta mladima, jer inače ne bi bilo napretka

Imam samo dva protivnika; ne kažem da su to dva pobednika, jer ih ja upornošću savlađujem: to su prostor i vreme