Sićevo Burning

Naš život je točak koji se vrti. Nekad si gore, nekad si dole, uglavnom si negde na sredini. I lepo ti je tako.

Eto... šta ti je čovek... Kažeš mu da prdne, a on se usere!”

Propuštamo na ulazu desetoricu klinaca, svi obučeni po poslednjoj beogradskoj modi: šareno-glupo-skupo.

„Je li, rođače... A odakle si ti?”

„Iz pizde materine.”

„O, pa mi smo, znači, zemljaci?”

Život u gradu ti ne daje veliki izbor: ili radiš ili te rade, ili valjaš ili ne valjaš, ili si vuk ili si ovca, ili si lopov ili onaj koga kradu.

„Gile... Ja kad se napijem, mogu se veselim i uz Dnevnik.”

„Eto... šta ti je čovek... Kažeš mu da prdne, a on se usere!”

„Je li, rođače... A odakle si ti?”

„Iz pizde materine.”

„O, pa mi smo, znači, zemljaci?”

a početak ne možeš da biraš ortake. Jer oni se lepe za tebe, za tvoje mane i vrline, kao delovi slagalice, svaki se na neki čudnovat način uklopi. Posle se pitamo zašto detinjstvo, mladost i ono što ostane iza njih provedemo sa istim ljudima?

Naš život je točak koji se vrti. Nekad si gore, nekad si dole, uglavnom si negde na sredini. I lepo ti je tako.