„Šta kaže patolog za vreme smrti?“, upitao je Bjerna Holma, koji je stajao pokraj njega u teksas jakni postavljenoj belim veštačkim krznom. Njegove čizme od zmijske kože kretale su se gotovo bešumno po ledu. Prošao je nepun sat otkako ih je Asta Johansen pozvala, a pred halom za karling uveliko su se gurali novinari iza crvene policijske trake.
„Kaže da je teško“, odvrati Holm. „Može samo da nagađa kojom brzinom telesna temperatura može opadati na ledu u prostoriji sa znatno višom temperaturom vazduha.“
„Ali ipak nešto pretpostavlja?“
„Juče po podne, negde između pet i sedam.“
„Aha. Znači, pre nego što su u vestima objavili poternicu. Jesi li pregledao bravu?“
Holm klimnu. „Najobičnija brava. Vrata su bila zaključana kada je stigla čistačica. Vidim da mu gledaš cipele. Proverio sam otisak. Isti onaj sa Solihejde.“
Hari je još posmatrao šaru na đonu. „Znači, ti misliš da je ovo naš čovek?“
„Da, rekao bih da jeste.“
Hari zamišljeno klimnu. „Znaš li možda da li je Vetlesen bio levoruk?“
„Ne bih rekao. Kao što vidiš, drži špric u desnoj ruci.“
Hari klimnu. „U pravu si. Al