Tri puta ti

„Ljubav je kada je sreća druge osobe važnija od tvoje.“

Ne znam ništa o tvom životu i mnogo bih volela da se ponovo vidimo. Možda kao dvoje prijatelja, iako ti ne veruješ u prijateljstvo između muškarca i žene. Uvek si mi govorio: to je sranje... Možda je moguće samo u jednom slučaju, ako su se dve osobe mnogo zasitile jedna druge i ako je prošlo mnogo vremena.“

nasmeši se pomalo nadureno, onako kako ona ume, onako kako me je osvojila, što još nosim kao ožiljak na srcu

Da li je mislila na mene? Da li sam se s vremena na vreme pojavljivao u njenoj glavi, u njenom srcu? Da li se to ikada desilo? Ili me je možda želela, ali se borila, više od mene, da ne oseća kajanje, da me ostavi po strani, da ubedi sebe da je napravila pravi izbor, da bi sa mnom sve bilo pogrešno? I tako i dalje gledam onaj njen osmeh, ostavljajući po strani svoje beskorisno razmišljanje, svaku misao, svaki uzaludan pokušaj da potražim neki smisao, da shvatim zašto smo ponovo ovde, jedno pred drugim, kao da nas život silom primorava da postavimo sebi to pitanje.

Shvatio je da ništa tu ne može, da je, čak i ako beži, on bio i uvek će biti čovek te žene.“

Ne znam da li da otvorim poruku, imam predosećaj ko bi to mogao biti. Ponekad imamo toliko čudne osećaje da u stvarnosti kasnije ne uspevamo da ih protumačimo. Kao kad je Babi okretala peteljku jabuke. Svaki put bi rekla: „Da vidimo ko misli na mene!“ I namerno mi je davala da gledam kad je bila sa mnom. Gledala je kako se moje lice menja. „A, B, V, G, D...“ Pošto bi primetila da se uopšte ne veselim, iznenada bi ubrzala: „O, P, R... S!“ I na „S“ bi prestajala.

„Da! Na mene misli... Saverio!“

Onda bi se bacila na mene, smejući se kao luda mojoj ljubomori, iako mislim da je nikad nije shvatila

„Zar nije divno što možeš dokraja da se pouzdaš u drugu osobu? Da se staviš u njene ruke, da joj poveriš svaku moguću nesigurnost, svaku sumnju, baš kao što ti sad radiš sa mnom? Mislim da je to nešto najlepše na svetu.“

Uhvatim je za ruke, na tren osetim trzaj.

„Ja sam...“

Prepoznaje me, prepušta se, smiruje.

„Čudno, ali tebi dopuštam da mi sve radiš...“

„Kamo sreće!“

„Budalo!“

Ugleda me kako stižem na motoru i priđe s onim svojim osmehom koji je mogao da osvetli sve moje senke. Hodam iza nje i vadim plavu ešarpu koju sam joj ukrao. Stavljam joj je na oči. Ona se penje na moj motor i, stisnuta uz mene, s muzikom Ticijana Fera u ušima, vozimo Aurelijom sve dok ne dođemo do Fenilje. Posrebreno more, žukve, tamnozeleno žbunje i onda – ta kuća na stenama. Zaustavljam motor, siđemo, za tren pronađem kako da uđemo. Evo, koračamo po kući iz Babinih snova, sve mi deluje neverovatno, kao da sad ponovo gledam sebe, držim je za ruku, u tišini tog dana, u zalasku sunca, kad smo slušali samo dah mora, a naše su reči odjekivale ovim praznim sobama.

„Ljubav je kada je sreća druge osobe važnija od tvoje.“

H. Džekson Braun