A onda su joj se oči napunile suzama, koje su se s trepavica prolile niz obraze. Pružio sam ruke i obrisao ih samim vrhovima palčeva.
„Oh“, prošaputala je, pognuvši glavu, „zašto uvek to radiš?“
„Šta radim?“, upitao sam i zakoračio ka njoj, zatvarajući jaz između nas.
„To me izluđuje.“
„Šta te izluđuje?“
„Tvoja sposobnost da... da... kažeš ono što najmanje očekujem da ćeš reći.“ Zamahnula je glavom da skloni kosu s lica i prostrelila me pogledom. „To je... To je veoma zbunjujuće... Hoću reći, taman sam se sredila i znam šta osećam prema tebi i onda...“, sad je vikala, „onda se ti pojaviš, iznebuha, izgledaš skroz... skroz...“ Silovito je mahnula rukom ka meni.
„Šta skroz?“
„Skroz ništa“, viknula je i gurnula me u grudi, od čega se ona, a ne ja, zateturala unazad ka gomili bicikala i kolica. „I onda kažeš tako nešto.“