Crveni adresar

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

„Neku nerazrešenu ljubav koja nije imala završetak. Svako to ima. Nekog ko mu se ugnezdio u srce i ostao tamo.“

„I ko je s godinama postao mnogo bolji nego što zaista jeste?“

„Razume se. Tako to ide. Niko nije savršen kao izgubljene ljubavi.“

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Pod svakim nadgrobnim spomenikom počiva ljubav. Mnogo ljubavi.

Pogled zbog kog čitav jedan život iskoči iz ravnoteže.

Prepletene šake na klupi u parku.

Pogled roditelja na novorođeno dete.

Prijateljstvo toliko snažno da strast nije potrebna.

Dva tela koja se iznova stapaju u jedno.

Ljubav.

To je samo jedna reč. Ali u nju staje tako mnogo.

Naposletku se samo ljubav računa.

Jeste li voleli dovoljno?

„Ljubav pronalazi put, draga Dženi, uvek je tako ako je suđeno. Nama upravlja sudbina, oduvek sam verovala u to.

Prolazio je dan za danom. Hodala sam stazama kojima smo šetali, sama, u nadi da će se pojaviti, da je sve ovo samo košmar. Sećanje na njega sve više mi je delovalo kao neki daleki san. Proklinjala sam sebe što sam u svojoj zaljubljenosti bila toliko naivna i opsednuta sobom. Što sam postavljala premalo pitanja, što nisam tražila da saznam više o njemu.

Kuda je otišao? Zbog čega me je ostavio? Pa trebalo je da zauvek ostanemo zajedno.

Nikada ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo. Tek tada nam nedostaje.

Madam me je naučila da se ljudi pojavljuju u mnoštvu različitih oblika. Da ono što je očekivano nije uvek i ispravno, i da postoje mnogi putevi kojima se može krenuti na putovanju svih nas prema jednoj istoj smrti. Da ćemo nailaziti na teška raskršća, ali da će put posle njih ponovo biti prav. I da krivine uopšte nisu opasne.

Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Dženi, ako želiš neku osobu da upoznaš zaista dobro, treba da deliš postelju sa njom. Ne postoji ništa što je više razoružavajuće nego kad legneš uz nekog kasno uveče. Tada si ono što jesi, nema nikakvih izbegavanja ni izgovora.