Tada mi se zaista činilo da je život puka slučajnost u univerzumu, da su ljudi jedini mravi što gmižu u toj ispraznoj palati što je zovemo kosmosom. Ove misli unosile su nemir u moju dušu jer su je tukle nepomirljive struje u kojima je, na obe strane, prebivalo po zrno istine. Ponekad sam mislila da je život dragocen i da sve što radimo i za čim posegnemo ima neki značaj, a opet, podno zvezda činilo mi se da smo svi jednako beznačajni i ništavni.