Nisam smela da otvaram ormar s tatinim stvarima, bilo mi je nestvarno da ih gledam kako se suše na žici, neke koje je mama oprala kako bismo ih koristili. One su na žici visile tako uobičajeno, to kao da je bio najveći dokaz da je on još tu. Ali jednog dana slučajno sam otvorila ormar s onim njegovim stvarima koje je nosio, a mi ih nismo oprali, ostavili smo ih da budu tu, u ormaru, ono što je nosio ranije. I osetila sam esenciju. Ne, nije to bio miris parfema, a tata je stavljao mnogo parfema, nije bio ni njegov miris, već emulzija obaju, esencija, miris zagrljaja, zagrljaja kad se vrati odnekud ili me sretne u gradu. Nigde na svetu nije bilo više ničega što je bio on toliko kao ta esencija. Nije bilo njegovog traga, osim tu, u ormaru. Postojalo je mnogo stvari, ali nigde više na planeti onoga što je bio on. Bili smo tu moja sestra, brat i ja, ali mi smo već nešto drugo, mi smo tatina razvodnjena esencija, razvodnjena mamom, jer kako loza ide dalje, predak se neminovno razvodnjava, bez njega ne bi bilo ničega, ali on se gubi negde u daljini. Tata je bio svuda, u našim pokretima, u osmehu, u ishitrenoj reakciji, ali sada nije bio nigde više nego u tom ormaru, u mirisu kaputa i sakoa koje je nosio. Tu je bilo i znoja, i beogradskog smoga, i jutara, i mostova, i poslovnih sastanaka, parfema, ali najviše esencija zagrljaja.