Arundati Roj

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Čim sam je ugledao, deo mene iskoračio je iz mog tela i svio se oko nje. Ostavši tu do dana današnjeg.

Od njenog osmeha u sobi se popališe svetla.

Mamači je plakala na Papačijevoj sahrani, dok su joj kontaktna sočiva šetala po očima. Amu reče blizancima da Mamači plače više zato što je navikla na njega nego zato što ga je volela. Navikla je na njegovo muvanje po fabrici. Navikla je da bude pretučena s vremena na vreme. Amu reče da su ljudi robovi navika i da je čudo na šta sve mogu da se naviknu. Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe, kazala je Amu, i shvatiti da premlaćivanje bakarnom vazom spada među manje neugodne navike.

„Znaš li šta se dešava kad povrediš ljude?“, upita je Amu. „Kad povrediš ljude, oni počnu da te vole manje. Eto šta čine nepromišljene reči. Čine da te ljudi vole malo manje.“

Celu stvar je smatrao Neizbežnom posledicom Neophodne politike. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš razbiti nekoliko jaja.

Držao ju je kao poklon. Koji mu je darovan iz ljubavi. Nešto mirno i sićušno. Nepodnošljivo dragoceno.

Amu je volela svoju decu (naravno), ali ju je srdila njihova krupnooka ranjivost i spremnost da zavole one koji ih, u stvari, nisu voleli. Ponekad je dobijala želju da ih povredi – tek pouke i zaštite radi.

Ako neko nije u stanju da uspešno rukovodi fabrikom turšije, kako onda može uspešno da rukovodi celom zemljom?

Na crvenoj kutiji za led pisalo je utučenim slovima: Sve je bolje s koka-kolom.