Gistave, gledaju nas.
Ali Gistav ne mari. Adrijen je tu, u njegovom naručju, življa nego ikada, jednako mlada i istinita kao u Bordou. Njen miris je isti – mešavina ćilibara i ruže. Izuzetno nežna koža, na kojoj vreme gotovo da nije ostavilo svoj trag, kao da cveta pod njegovim dodirom. I njen dah, tako blizu njegovog lica. Prepoznao bi taj dah među hiljadu drugih, dah koji ga je oduvek podsećao na dudinje ili maline. Štaviše, njeno celo telo odiše mirisom svežeg voća i slasti. Pri ovoj misli Gistav oseća kako njegova želja raste, oduzima mu dah i grči mišiće. Njegovi prsti stežu Adrijenino telo dok ona drhti i isprekidano diše.