Anjes Marten-Ligan

Zapahnu me miris kafe pomešan s mirisom knjiga.

Srećni ljudi čitaju i piju kafu

Ovde se plaća pre nego što se popije piće. To je usluga u engleskom stilu.

„Moja sestra opet tera po svom“, reče on stisnuvši usne. „Oduvek je opčinjena psima lutalicama.“

On je želeo da se osećam bolje, ali ja nisam.

„Mislila sam da svratim danas do tebe. Da li je sve u redu?“

„Jeste, hvala.“

„Pronašla si sve što želiš?“

„Ne baš, nemaju sve što tražim.“

„Hoćeš da kažeš kako nema bageta i sira?“

„Ovaj… ja…“

„Ma šalim se. Jesi li završila?“

„Mislim da jesam.“

„Pođi sa mnom da te upoznam s ljudima.“

Sa osmehom na usnama, uhvatila me je za ruku i vodila od jednog do drugog. Mesecima nisam razgovarala s tolikim svetom. Nj

vlasništvo“, odgovori mi on podigavši foto-aparat

„Kuda si pošao takav? Na venčanje ili na sahranu?“

„Neću odustati.“

„Idi da spavaš, sutra ćemo

„Zabole me za Srećne ljude!“