Žermen Filipović

Znam jer takav je život: taman kad pomislite da ste stigli pred gol, podignete pogled i shvatite da su stative pomerene dok ste vi gledali u teren pred sobom.

Ko je bila ta žena i zašto nisam bila podjednako srećna kao što sam izgledala? Ponekad bih, dok bih se vozila gondolom u Veneciji ili šetala ulicom u Hanoju, proučavala meštane koji vode svoj jednostavan privatni život; iako sam znala da se muče kako ja nisam mogla ni da zamislim, želela sam da zaplačem od ljubomore. Zamisli slobodu u tome da budeš tako nevidljiva!, pomislila bih. Zamisli da ti nije važno je li koga briga!

Zar ne postoji nešto više od ovoga? Jesam li zaboravila kakav je osećaj uživati u sadašnjem trenutku? Ko me posmatra i da li ih uopšte istinski zanimam? Olujni oblak se spušta da upropasti piknik. Dok padam u san, rekla bih sebi: Možda sutra zauvek isključim internet. Možda sutra sve razdelim. Možda ću sutra postati bolji čovek.