Kristofer Rajan

„Može se smatrati da je jedno doba završeno“, rekao je Artur Miler, „kad su mu temeljne iluzije iscrpljene do kraja.“

Karl Jung je gorko žalio što smo se udaljili od prošlosti i zbog „iskorenjenosti“ koja navodi ljude da žive „više u budućnosti i njenim himeričnim obećanjima o zlatnom dobu nego u sadašnjosti, s kojom naše evolucijsko zaleđe još nije stiglo da uhvati korak“.

U svojim memoarima Sećanja, snovi, razmišljanja Jung nedvosmisleno oplakuje slepo plutanje naše vrste u fantaziju o budućnosti: „Bezglavo jurimo ka novome, gonjeni sve jačim osećanjima nedovoljnosti, nezadovoljstva i nemira. Ne živimo više od onoga što imamo, nego od obećanja, ne više u svetlosti sadašnjosti, nego u mraku budućnosti, u kojoj će nam, nadamo se, konačno granuti pravo sunce. Odbijamo da uvidimo da se sve bolje kupuje po cenu nečeg goreg.“

Glavni problem s kojim će se ljudi suočavati biće da smisle šta da rade s ogromnom količinom slobodnog vremena: „Prvi put otkako je stvoren, čovek će se suočavati sa svojim stvarnim, svojim trajnim problemom“, pisao je Kejns, „kako da koristi to što je slobodan od pritiska ekonomskih briga, kako da ispuni dokolicu, a taj problem će nadvladati nauka i višestruka interesovanja.“

Nužna pretpostavka prilagođavanja – a samim tim i evolucije – nije da vrsta evoluirajući postaje „bolja“, nego samo da razvija bolji sklad sa svojom životnom sredinom.

Kao što je to sročio kanadski istoričar Ronald Rajt: „Svaki put kad se istorija ponavlja, cena je sve viša.“

Sve do radikalne promene koju je podstakla poljoprivreda pre desetak hiljada godina, ljudski život se zasnivao na jednakosti, kretanju, obaveznom deljenju minimalne imovine, otvorenom pristupu osnovnim životnim potrepštinama i zahvalnosti prema prirodi, koja čoveku pruža sve što mu je neophodno.

klimatolog Nik Bruks na razvoj civilizacije gleda kao na „slučajni nusproizvod neplaniranog prilagođavanja na katastrofalnu klimatsku promenu“.

U svom bestseleru iz 2015. godine Sapijens: kratka istorija čovečanstva Harari piše: „Poljoprivredna revolucija svakako je uvećala ukupni zbir hrane koja se čovečanstvu nalazila na raspolaganju, ali ta dodatna količina hrane nije značila isto što i bolja ishrana ili više vremena za dokolicu.“

„Odjednom smo iskoračili iz okolnog ekosistema… Naši interesi su prestali da se uklapaju s interesima prirode oko nas…“ Usvajanje poljoprivrede je bilo „ravno objavi rata okolnom ekosistemu“.