Đorđe Lebović

Iz ličnog iskustva sam znao da je nesreća kao grudva snega koja se kotrlja nizbrdo, narastajući u preteću lavinu.

„Mnogi ljudi ne veruju u istinu, već je za njih istina ono u šta veruju“

Nijedan raj ne traje večno, pogotovo ne naš vlastiti

„Je li pametna?“, pitao je dalje ujka Rudi. „Jeste, ali mnogo voli da laže“, odgovorih (trudeći se da budem što iskreniji). „Nije važno“, rekao je ujka, „sve devojke lažu, to je prirodno. Možeš slobodno da pristaneš.“

Nisam se radovao, ali već sam znao koliko je lako reći neistinu da bi se ugodilo onome koga iskreno volimo.

Mi ne možemo da odredimo ni težinu ljudskog greha, ni veličinu krivice. Njihovi su tragovi neizbrisivi a njihov uticaj na život nepredvidiv i nesaglediv. Nikome ne možemo suditi, nikome ne smemo oprostiti.

Svet mogu da unište ljudi. Priroda neće nikada!

„Pretpostavka je kao i oblaci, ponekad iz njih padne kiša, a ponekad ih razveje vetar.“

Tragovi moraju ostati“, objasnio je. „Sve što nam se dešava jednom će postati prošlost, i upravo u toj prošlosti treba da bude zauvek sačuvano

„Draga Teri“, reče otac, blago, ali podsmešljivo, „ti bar znaš da nijedna božja zapovest nije dvosmislena. Nema srednjeg puta između istine i laži, ubijanja i neubijanja. Nema delimične krivice jer nema ni delimičnog zločina. Ili je nešto zločin, ili nije zločin, ili je čovečno, ili nije čovečno. Nema sredine ni za koga, pa ni za Mađare.“