Robert M. Pirsig

Sve vreme opažamo bezbroj stvari oko nas – promenljive oblike, usijana brda, zvuk motora, dodavanje gasa, svaki kamen i korov, stub ograde i otpadak pored puta – opažamo ih, ali nismo ih zaista svesni, osim ako nisu neobične ili ne odražavaju nešto što smo unapred spremni da primetimo. Nemoguće nam je da budemo svesni tih stvari i sve ih upamtimo jer bi nam mozak bio tako pun beskorisnih pojedinosti da ne bismo bili sposobni da mislimo. Zato smo prinuđeni da biramo i ono što izaberemo i nazovemo svešću nikad nije isto što i pažnja, jer se ona menja tokom procesa selektiranja. Mi uzimamo šaku peska iz beskrajnog predela opažaja oko nas i tu šaku peska nazivamo svetom.

Ljudi dolaze u fabriku i obavljaju potpuno besmislene dužnosti od osam ujutro do pet popodne bez pogovora, jer to nalaže struktura. Ne postoji nitkov, nikakva zloća koja želi da oni žive besmislenim životom, već struktura, sistem zahteva upravo to, a niko ne želi da se prihvati teškog zadatka da menja strukturu samo zato što je besmislena.

U prvom delu formalnog naučnog metoda, to jest u opisu problema, glavna veština sastoji se u tome da se ne navodi ništa više od onoga što je čovek apsolutno siguran da zna.

Čovek koji čeprka nešto pomoću frankenštajnovske opreme vredne pedeset hiljada dolara ne radi ništa naučno ako unapred zna kakvi će biti rezultati njegovog napora. S druge strane, mehaničar koji uključuje sirenu da vidi da li je ispravan akumulator neformalno izvodi pravi naučni eksperiment.

Čovek koji čeprka nešto pomoću frankenštajnovske opreme vredne pedeset hiljada dolara ne radi ništa naučno ako unapred zna kakvi će biti rezultati njegovog napora. S druge strane, mehaničar koji uključuje sirenu da vidi da li je ispravan akumulator neformalno izvodi pravi naučni eksperiment. On ispituje jednu pretpostavku postavljajući pitanje prirodi.

Mnogi se prihvataju nauke zbog radosnog osećanja nadmoćne snage uma; nauka je njihov poseban sport u kojem traže uzbudljivo iskustvo i zadovoljenje ambicije; u hramu se mogu naći i mnogi koji su žrtvovali plodove svojih mozgova na tom oltaru iz koristoljublja.

Stvaranje pretpostavki najtajanstvenija je od svih kategorija naučnog metoda. Odakle one dolaze, to niko ne zna. Čovek negde sedi, bavi se svojim poslom, i odjednom – fleš! – razume nešto što pre toga nije razumeo. Dok se ne proveri, pretpostavka ne predstavlja istinu. Ni ispitivanje nije njen izvor. Njen izvor je negde drugde.

Svrha naučnog metoda je odabiranje jedne od mnogo pretpostavljenih istina. Time se, više nego bilo čime drugim, zapravo bavi nauka. Ali, istorijski gledano, nauka čini upravo suprotno. Umnožavanjem činjenica, informacija, teorija i pretpostavki, sama nauka vodi čovečanstvo od jednostavnih apsolutnih istina ka mnogostrukim, neodređenim, relativnim istinama. Glavni uzrok društvenog haosa, neodredivosti misli i vrednosti, koje bi racionalna spoznaja morala da odstrani, nije niko drugi nego sama nauka.

Teško je planirati kada ćete razmišljati, a lako je kad se jednom počne.

Kant kaže da postoje aspekti stvarnosti koje nam čula neposredno ne pružaju. Njih on zove a priori.
Primer a priori znanja je ‘vreme’. Vi ne vidite vreme. Niti ga čujete, ni mirišete, ni probate, ni dodirujete. Ono nije prisutno među čulnim utiscima dok se primaju. Vreme je ono što Kant naziva ‘intuicijom’, što um mora da priloži dok prima čulne podatke.