Kad smo već kod srpskih vladara, sećate li se koliko sam puta ovde pisao o zamenjenim ulogama srpske države i srpske crkve, o srpskim državnicima koji se bave ljubavlju, pravdom, nepravdom i pročim metafizičkim entitetima i o arhijerejima koji se upuštaju u tržišnu privredu. I tu su mi tezu jučerašnje novine dokazale. Čitam tako – i ne verujem očima – da je episkop šumadijski (ime i br. lične karte poznati redakciji) smenio igumaniju sedmovrate Žiče.
A zašto? Da se igumanija nije ogrešila o manastirski tipik, da nije podlegla artemijanskoj jeresi, da nije, daleko bilo, nešto zabrljala. Jok, more. Nije uspela da sakupi trideset hiljada evra, sumu koju je vladika odredio kao godišnji harač i – šta? – kako šta? – episkop je postupio po zakonima tržišta i najurio igumaniju koja će, pretpostavljam, biti zamenjena nekom poslovno efikasnijom. Opevani Vučić ne bi postupio tako, on bi, belćim, rekao: „Ne dam igumaniju, ja preuzimam odgovornost, meni, uostalom, ne treba tih trideset hiljada evra.“ A zašto trideset hiljada evra treba monahu zavetovanom na siromaštvo, to je već stvar za raspravu na