Sofi Hana

Ljudi koje volite su na bolnom rastojanju, toliko blizu da mogu da povrede. Stranci nisu.“

Kad se jednom pomiriš s tim da te niko neće razumeti, i kad prevladaš snažno osećanje izdvojenosti, zapravo je prilično utešno.

Ništa ti ne stvara takvu mentalnu klaustrofobiju kao kad razgovaraš s nekim veoma glupim.

Ona je moja umerenija senka, ovde je da ublaži efekat koji ja proizvedem. Kad je sa mnom nasamo, zajedljiva je, samouverena i svojeglava, ali na javnim mestima se radije drži društvenih pravila.

„Ljudi koje volite su na bolnom rastojanju, toliko blizu da mogu da povrede. Stranci nisu.“

Već sam mislila o tome kako je tragedija, izgleda, tvoj element. Strastven si i tužan, kao da si proklet, kao da ćeš se izvesno suočiti s vešalima jednoga dana, a sad kradeš retke, dragocene trenutke sa ženom koju voliš.

„’Sve što razum jakim čini nesigurnost ljudska to je, znaćemo tek posle pada: sve rečeno pogrešno je.’“

Da li bi više voleo da ne znam?“