Branislav Janković

Mora Srbinu da se podvikne, inače počne da razmišlja, a to mu se uvek obije o glavu

Čudna je to stvar, ta naša vera, setimo je se samo kad nam je teško

Crkva je otvorena za sve, pa i ako je zaključana, slobodno je obij – nasmešio se dobrodušno. – Više volim ljude koji obijaju crkvena vrata da bi pronašli oproštaj i pomolili se, nego one koji polome prste krsteći se, pa zaborave da opet dođu.

Previše je straha u Srbiji. Ostavili smo hrabrost u ratovima, pa se sad plašimo i u miru

Oružje počne da vas mrzi ako ga ne upotrebljavate, to je kao da ste ga izdali

Slobodu. Život bez straha. Ali ljudi ne vole da sami razmišljaju. Uvek im je potreban vođa, neko ko će da misli umesto njih. Bio kralj ili sveštenik, ćorav ili kljakav. Važno im je jedino da ne preuzmu odgovornost i sami postanu bogovi, oslobođeni zatvora religije i lepih reči vođa

Nisam sigurna da je ijedna zemlja dala više izdajnika. To nije stvar zemlje već ljudi, ali kakva je zemlja koja rađa takve ljude.

Ne postoji neotkrivena tajna. Da bi uopšte bila tajna, neko za nju mora da zna pa, u zavisnosti od toga kome se otkrila, postaje ili tajna ili znanje.

Sa svakim novim carstvom došao je i novi bog, u službi tog carstva, naravno. Religije su pobile više ljudi nego svi potopi i bolesti.

Srećni ljudi retko idu u crkvu, majore, nije im potrebna, njih zanima stvaran život