Sima Pandurović

Бити ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

Ту морамо стати; то је обзир тај

што беди нашој продужава век!

Јер ко би подно светске шибе, руге,

неправде силних и злоставе гордих,

бол презрене нам љубави, насиља,

обест власти, понижења која

од невредних трпи стрпљива заслуга –

кад сам себи можеш слободу да даш

и голим ножићем? Ко би вукао

товар, под умором живота стењући

и знојећи се да страх

не буни од нечег по смрти, до тајне

земље, с чијих међа још ниједан путник

вратио се није? То нам вољу збуни,

и чини да радије подносимо зла

која су ту већ него да летимо

онима другим, непознатим још?

Тако свест страшљивце прави од свих нас;

и тако природној боји одлуке

бледило мисли дâ болешљив лик.

те предузећа велика и смела

отуда криво окрену свој ток

и губе име дела.

На лаким крилима љубави сам зид

прелетео; јер камене међе

не могу никад задржати љубав;

а што љубав може, она то и сме

Ништа на земљи није тако бедно

да не пружи каткад и по добро једно,

нит је ишта добро толико да неће

од природе своје понекад да скреће

и што у зло неко неће да забаса.

И врлина сама понеког се часа

рђаво примени, те ће порок бити;

а порок се каткад добрим делом кити.

Ах, како ли је слатка љубав тек,

кад нас њене сенке обасипaју срећом!