Dejan Stojiljković

Svet lepše izgleda kad mu dodaš malo crnila.

Ko ljudima prečesto okreće leđa, uglavnom završava s nožem u njima.“

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Niko ne zna kako nastaju priče.

Stiven King jednom je rekao da ne moraš da znaš kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem da bi vozio kola. Isto je i sa pričama: ne moraš da znaš kako nastaju da bi iz njih izvukao malo zadovoljstva. Bilo da ih pišeš ili čitaš.

Promena je samo još jedna iluzija u životu krcatom iluzijama. I mi tu iluziju prihvatamo kao i sve ostale. Verujemo u promenu baš kao što verujemo da imamo šanse da dobijemo sedmicu na lotou, verujemo isto onako kao kada se molimo Bogu, površno i bez žara, verujemo isto onako kako je moj matori verovao u Tita i partiju, rutinski i bez udubljivanja, verujemo kako smo naučili da verujemo... bez vere i bez dubine. Jer tamo gde je duboko, zna da bude i hladno. A bolje je ovde na toplom, makar i kraj kaljeve peći u kojoj gori par suvih cepanica.

Nema promene.

Bar ne ovde. I ne sada.

Jesenji dani su dugi i hladni.

Ulice puste, a voda jezera mutna.

Ja sam i dalje bez igde ikog.

Otvorenim dlanom pređe preko čaše sa vinom koju je Jovan držao u ruci.

Vino se pretvori u vodu.

Zatim ga pogleda pravo u oči i reče:

„Prvo treba da se otrezniš.“

„Zašto nas kada se obraćamo Bogu nazivaju vernicima, a kada se On obraća nama - šizofreničarima?“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

Naisa, kraljica rečnih duhova

Ifrit, jedan od džina, obmanjivač, ubica, strvinar