Свиђа ми се како се јава преплиће са сновима и тиме наглашава двострука природа песника. Лепо су приказани породични односи, љубав и поштовање, у породици Миљковић. Ово је ипак измаштана прича и не треба очекивати прецизну документарну прозу. Крај је на мене оставио највећи утисак и подстакао ме да поново читам Миљковићеве песме.
Размишљала сам какав ће бити роман који су два писца писала заједно и мислим да је одличан. Тема је интригантна и садржи податке које раније нисам знала ни о Андрићу ни о времену када је био амбасадор у Немачкој. Описано је драматично време, мрачна атмосфера, уздржаност и мука, осетљивог човека и уметника, у епицентру зла.
Може боље, није лопе