„U šta bi se sad kladio kad samo što nisi umro?“, zarežao je Antoan.
Saša je izvadio telefon iz džepa. „Prvo, moraš ovo da mi pridržiš. Mama mi ga je tek kupila i ubiće me ako ga polomim.“
Antoan je zamahnuo pištoljem. „Zabole me za tvoj...“
„Ššš.“ Saša je kažiprstom dodirnuo usne. „Pazi na izražavanje. Nisam još završio. Kao deo opklade, uzećeš telefon. Onda ću ja skočiti pošto vidim da to baš želiš. Samo što neću umreti. Ustaću i poći kući. Kad to uradim, vratićeš mi telefon, oprostićeš mi sve dugove i dati mi petsto evra za trud.“ Zaljuljao se na petama dok je pogledom izazivao Antoana da odbije. „Jesmo li se dogovorili?“
Antoan se grohotom nasmejao, iako mu ništa od toga nije bilo smešno. Pištolj mu se trznuo u ruci.
„Stvarno misliš da ćeš ikad ponovo koristiti telefon? Mogu li mrtvi prsti da pritiskaju tastere?“
Sve više se dosađujući, Saša je otresao ruke o izbledele farmerke. „Prihvataš li opkladu ili ne?“
Antoan je prestao da se smeje.
Iz podužeg iskustva znao je da bi se Saša kladio u sve i svašta. Mali uopšte nije mario hoće li izgubiti – zbog toga je sad i bio tu. Saša ga je koštao, skupo koštao, jer je zavlačio tipove koji ne vole da ih neko zavlači.
Nije mu bilo jasno šta nije u redu sa Sašom, ali ako je ovom život tako mrzak, Antoan će mu učiniti uslugu, pomoći će mu da ga se oslobodi. Ionako je već nadživeo svoju upotrebnu vrednost.
Možda će to umiriti ljude koji su ga jurili zbog Sašinih sitnih akrobacija.
„Važi.“ Antoan je slegnuo ramenima. „Nemam šta da izgubim kladeći se s mrtvacem. Dogovoreno. Doneću dole tvoj telefon i novac. A ti treba samo da skočiš, potom ustaneš iz groba i uzmeš ih od mene.“
„Odlično.“ Saša je izgledao zadovoljno. „Tako ću i uraditi.“
Pružio je telefon. Načas je Antoan zastao bojeći se prevare. Momak je mogao da ga zgrabi za ruku; da ga baci preko ivice.
Doduše, poznavao je Sašu više od godinu dana. Nije mu se činilo da je takav. U stvari, bio je to dobar dečko. Samo nije mario koga će naljutiti.