Dino Bucati

Šta je bilo loše u tome što je nekoliko sati dnevno posmatrao pustinju?

A vreme je dotle jurilo, njegovo nečujno otkucavanje sve žurnije taktira život, ne može se ni načas zaustaviti, ni da biste se okrenuli nazad. „Stani, stani“, hteli biste da viknete, ali očito je uzalud. Sve skupa izmiče, ljudi, godišnja doba, oblaci; i ne pomaže ni hvatanje za stene, odolevanje na vrhovima hridi, umorni prsti popuštaju, mišice malakšu, nosi vas i dalje reka, koja izgleda spora, ali se nikada ne zaustavlja.

Upravo u to vreme, Drogo je primetio kako ljudi, ma koliko se voleli, ostaju uvek daleki; da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo; da ako neko pati, drugi se zbog toga ne oseća loše, čak i kad je ljubav velika, te otuda usamljenost u životu.