Dino Bucati

Šta je bilo loše u tome što je nekoliko sati dnevno posmatrao pustinju?

A vreme je dotle jurilo, njegovo nečujno otkucavanje sve žurnije taktira život, ne može se ni načas zaustaviti, ni da biste se okrenuli nazad. „Stani, stani“, hteli biste da viknete, ali očito je uzalud. Sve skupa izmiče, ljudi, godišnja doba, oblaci; i ne pomaže ni hvatanje za stene, odolevanje na vrhovima hridi, umorni prsti popuštaju, mišice malakšu, nosi vas i dalje reka, koja izgleda spora, ali se nikada ne zaustavlja.

Upravo u to vreme, Drogo je primetio kako ljudi, ma koliko se voleli, ostaju uvek daleki; da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo; da ako neko pati, drugi se zbog toga ne oseća loše, čak i kad je ljubav velika, te otuda usamljenost u životu.

Trebalo je petnaest godina, petnaest dugih godina koje su prošle kao san.

grad mu je sada postao potpuno stran

I mada opskurni nemir od satî koji prolaze svakoga dana raste, Drogo uporno gaji iluziju da ono važno tek treba da počne.

Problem je u tome što više nema volje

I Đovanijevo lice počelo je da dobija pege, kosa mu je sedela, korak gubio lakoću; bujica života već ga je odnela na drugu stranu, prema perifernim virovima, iako zapravo još nije imao ni pedeset godina. Drogo, naravno, nije više vršio službu straže, imao je sada svoju kancelariju u Komandi, odmah do kancelarije potpukovnika Ortiza.

Vremena, za šta?

– Vremena za rat.

– Vremena, za šta?

– Vremena za rat.