En Bronte

Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.

Ne mogu da uživam u muziciranju jer nema ko da me sluša. Ne mogu da uživam u šetnjama jer nemam koga da sretnem. Ne mogu da uživam u knjigama jer nemaju moći da prikuju moju pažnju; na mene toliko naviru uspomene iz proteklih nekoliko nedelja da ne mogu da ih pratim. Crtanje mi najbolje odgovara, jer mogu da crtam i da mislim u isto vreme; i ako moje radove sada ne može da vidi niko sem mene i onih kojima do njih nije stalo, može ih neko svakako videti kasnije.

„To uopšte nije nikakav argument. Možda je vrlo tačno, i nadam se da jeste, da ima vrlo malo muškaraca koje bi izabrala da se udaš za njih. Zaista se ne sme pretpostaviti da bi poželela da se udaš ma za koga dok te ne zaprosi; devojačka osećanja ne treba nikad da se steknu netražena. A kad se traže – kad je tvrđava srca dobro opsednuta, ona je sklona da se preda brže nego što je sopstvenica svesna, i često protiv njenog zdravog rasuđivanja, i u suprotnosti sa svim njenim unapred stvorenim idejama o tome šta može voleti, ukoliko nije krajnje oprezna i razborita.