Džejn Ostin

Da je Elizabetino mišljenje bilo zasnovano samo na braku njenih roditelja, ona ne bi mogla imati vrlo prijatnu sliku o bračnoj sreći i domaćem spokojstvu. Njen otac, osvojen mladošću i lepotom i onim izgledom dobrodušnosti koji mladost i lepota obično imaju, oženio se devojkom čija su slaba pamet i uskogrudost u njihovom braku vrlo rano potpuno prekinule pravu ljubav prema njoj. Poštovanje, uvažavanje i poverenje iščezli su zauvek i oborena su sva njegova gledišta o domaćoj sreći. Ali gospodin Benet nije bio te naravi da traži utehu za razočaranja prouzrokovana njegovom vlastitom nepromišljenošću u onim zadovoljstvima koja odveć često teše nesrećnike u njihovoj ludosti ili poročnosti. Voleo je prirodu i knjige i iz te dve sklonosti ponikla su njegova glavna uživanja. Svojoj ženi vrlo je malo dugovao izuzev to što su ga njeno neznanje i njena ludost uveseljavali. To nije ona vrsta sreće za koju bi čovek obično želeo da duguje zahvalnost svojoj ženi, ali gde nema drugih razonoda, pravi filozof će iskoristiti ono što mu se pruža.

Elizabeta, međutim, nije nikad bila slepa za nepriličnost ponašanja svoga oca kao muža. Uvek je gledala na to s bolom, ali zbog poštovanja prema njegovim sposobnostima i iz zahvalnosti za njegovo ljubazno postupanje prema njoj, trudila se da zaboravi ono što nije mogla da ne vidi, kao i da odagna iz svojih misli njegovo stalno kršenje bračne dužnosti i uljudnosti, koje je, zato što je izlagao svoju ženu preziranju njene dece, bilo za najveću osudu. Ali nikad nije osećala tako duboko kao sad nezgode koje neminovno prate decu tako neskladnog braka, niti je ikad bila tako svesna zla koje potiče iz tako rđavo primenjene očeve sposobnosti; sposobnosti koja bi, pravilno iskorišćena, bar sačuvala ugled njegovim ćerkama kad već nije mogla povećati mudrost njegove žene

„Časti mi, Ema, kada čujem kako zloupotrebljavate svoj razum, dođe mi da i sam počnem tako misliti. Bolje biti bez pameti nego je tako rđavo primenjivati.“

„Zaista, veoma žalim što sam ovog puta bila u pravi. Radije bih bila vesela nego mudra.“

Nije pravo suditi čoveku zbog njegovog ponašanja ako ne znamo u kakvom je položaju. Niko ko ne poznaje život u nekoj porodici ne može prosuditi sa kakvim se teškoćama susreće njen član.

Postoji nešto, Ema, što čovek uvek može učiniti ako tako reši, a to je njegova dužnost; ne lukavstvom i manipulacijom, već snagom i rešenošću.

Ema i dalje nije gajila nikakve sumnje da se zaljubila. Samo se pitala koliko.
U početku je mislila da je mnogo zaljubljena, a kasnije – samo malčice.

hvatam sebe da na bilo koji način koristim reč žrtva, govorila je sebi. Ni u jednom od mojih domišljatih odgovora i nežnih odbijanja nema čak ni nagoveštaja da činim neku žrtvu. Podozrevam da mi on nije potreban da bih bila srećna.

neprestano slušati kako se Harijet slaže s njom, ali nikako da počne i da deli njeno mišljenje, beše joj prenaporan posao.

Kada jednog dana pređete u drugu sredinu, gospođice Vudhaus, kao ja, uvidećete koliko je čoveku srce puno kada naiđe na nešto što ga podseća na ono što je ostavio za sobom.

Uvek se najpre njega setim!