Erik Najt

без обзира на то да ли је заслуживао да буде на таквом гласу или не, по свој прилици је довољно казати да су то заслуживале његове речи и његови поступци.

Напрасити старац
Војвода од Радлинга стајао је крај живе ограде од рододендрона и севао очима око себе. Поново се разлеже његов глас.

– Хајнсе! – грмну. – Хајнсе! Куд је нестао тај момак? Хајнсе!

У том часу, тако црвен у лицу и са густом белом косом у нереду, војвода је изгледао тачно у складу са оним што се причало о њему: да је најнапраситији старац у сва три јоркширска среза
4
.

Но без обзира на то да ли је заслуживао да буде на таквом гласу или не, по свој прилици је довољно казати да су то заслуживале његове речи и његови поступци.

Можда је делом то било отуд што је војвода био преко сваке мере глув, због чега се свима обраћао као да заповеда пешадијској бригади на војној паради, што је уистину и радио пре много година. Такође је имао навику да носи са собом велики штап од трњине и њиме је увек помамно размахивао како би нагласио своје већ пренаглашене речи. И најзад, напраситост је код њега потицала из недостатка стрпљења за овај свет.

Јер војвода је у једно чврсто веровао: да овај свет, како се он сам изражавао, „оде у чабар“. Ништа у данашње време није онако како је било кад је он био млад. Коњи не трче тако брзо, младићи нису тако храбри и кочоперни, жене нису тако лепе, цвеће не расте тако бујно, а што се паса тиче, ако их је преостало иоле пристојних на овоме свету, то је зато што су у његовој штенари.

Ако је веровати војводи, људи више нису умели чак ни да говоре књижевним енглеским језиком као кад је он био млад. Чврсто се држао уверења да не чује добро не зато што је глув, већ зато што су људи у данашње време усвојили погубну навику да мумлају и сецкају речи уместо да их изговарају разговетно као што се изговарало кад је он био млад.

А тек то млађе поколење! Војвода је умео – па је понекад то и чинио – сатима да држи придику о бескорисности свих који су се родили у двадесетом веку.

Oво последње је било чудновато, пошто је једина особа коју је војвода у своме роду подносио (и такође једина која је подносила војводу, рекло би се) била управо најмлађа у породици – његова дванаестогодишња унука Присила.

И такође му је Присила и притекла у помоћ сада док је стајао, махао штапом и викао крај живе ограде од рододендрона.

Избегавши распомамљени замах његовог штапа, пружила је руку и повукла га за џеп норфочког капута од твида
5
. Oн се обрте, накострешених бркова.

– O, то си ти! – грмну. – Чудо да је неко најзад дошао. Не знам куд иде овај свет. Oд слугу никаква вајда! Сви су исувише глуви да би ме чули! Oде држава у чабар!

– Глупости – каза Присила.

Oна је уистину била једна уздржана и сталожена млада дама. Услед дуготрајног дружења с дедом, била се навикла да себе и њега сматра међусобно равнима – или као двоје остареле деце, или као двоје веома младих одраслих људи.

– Шта рече? – грмну војвода гледајући је одозго. – Причај! Не мумлај!

Присила му повуче главу наниже како би могла да му одговори право на уво.

– Казала сам: Глупости! – викну.

– Глупости? – грмну војвода.

Запиљио се у њу, а онда прасну у громогласан смех. Д

Војвода цокну језиком, дајући керуши знак. Али она се не одазва. Само је мрднула једним увом да покаже да га је чула. Лежала је и није ни погледала ка тим људима што су стајали и пиљили у њу.

Присила се саже, па пљесну длановима и хитро је позва:

– Ходи, куцо! Ходи овамо! Ходи да ме видиш! Ходи!

Само се на један часак крупне смеђе очи овчарске керуше окренуше ка девојчици, тамносмеђе очи које као да су биле пуне неке туробне замишљености и туге.

ш! Ходи!

Само се на један часак крупне

Држао се једне чудне логике кад је посреди Присила. Ако Присила има смелости да му тако одговара, био је убеђен, ту смелост је морала наследити од њега.

И тако се војвода знатно орасположио док је посматрао своју унуку. Поносито се погладио по дугачким белим брковима, који су били много величанственији и лепши од бркова какве људи успевају да однегују у данашње време.

– Ах, драго ми је што си се појавила – забубоњио је војвода. – Хоћу да видиш једну нову керушу. Изванредна је! Предивна! Најбољи овчар ког су моје очи виделе.

– Али није онолико лепа као овчари какве су људи имали некада, је ли тако? – упита Присила.

– Не мумлај – грмну војвода. – Ни реч не чујем од тог што причаш.

Чуо ју је он савршено, али је био одлучио да се прави луд.

– Знао сам да ћу је добити – настави војвода. – Три године сам је пецао.

– Три године! – понови Присила попут одјека. Знала је да то њен деда од ње жели да чује.

– Да, три године. Ах, мислио је да ће ме надмудрити, само што није успео. Понудио сам му пре три године за њу десет фунти, али није хтео да је прода. После годину дана попнем то на дванаест, али он неће да је прода. Прошле године понудим му петнаест фунти. Кажем му да је то последња цена – и то сам озбиљно и мислио. Но он ми, изгледа, није поверовао. Издржао је још шест месеци, и прошле недеље ми јавља да прихвата.

Војвода је деловао као да је задовољан собом, али Присила заврте главом.

– По чему знаш да није удешена?

Било је природно поставити то питање, јер ако бисмо морали рећи истину, Јоркширци нису вични само узгајању паса већ се прича да понекад са својим знањем мало и претерују. Често примењују препредена тајна умећа којима се прикривају мане код пса: можда ће му дотерати чуљаво уво или неправилно држање репа тако да ће фалинка бити потпуно неприметна и показати се тек много касније, када мање упућени купац већ буде платио пса и одвео га кући. Те смицалице и дотеривања познати су као „удешавање“. При куповини и продаји паса – као што је случај и са коњима – неписано правило гласи caveat emptor – нека купац поведе рачуна!

Али војвода, чувши Присилино питање, само грмну још јаче:

– По чему знам да није удешена? По томе што сам и ја Јоркширац. Знам исте цаке као и они, и понеку приде, могу да се кладим. Не. Oва керуша није ни такнута. Oсим тога, узео сам је од оног какосезваше – Караклафа. Предобро га познајем. Не би се он усудио да било шта слично покуша са мном. Ни говора!

И војвода уз фијук размахну својим великим штапом од трњине као да пркоси сваком ко би имао храбрости да покуша с њиме да изведе било какву смицалицу. Старац и његово унуче запутише се стазом ка штенари. А тамо, крај боксова од плетене жице, застадоше и загледаше се у пса који се налазио унутра.

Присила је видела опружену крупну шкотску овчарку црно-бело-златне длаке. Лежала је главе положене на предње шапе, а профињена тамна боја њене аристократске главе јасно се оцртавала на позадини снежнобелог, раскошног крзна око врата и на грудима.

Војвода цокну језиком, дају

очи овчарске керуше окренуше ка девојчици, тамносмеђе очи које као да су

запутио се узбрдо споредном улицом и пео се док није стигао до огромне висоравни која се, злослутна и голетна, простирала миљама и миљама севером Енглеске.

Газио је сигурним кораком. Ускоро је пао мрак, али његове ноге су се, као да их

утио се узбрдо споредном улицом и пео се док није стигао до огромне

је нетремице гледао у оца