Dušan Kovačević

Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.

Шта је тај и тај?

Издајник!

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму… Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узбудљиво, са укусом и осећањем побуне, која ће убрзо (и сама) постати класика, и повод да се оспорава проналажењем још „радикалнијих“ новотарија, које су завршавале „модним криком“ за једно лето. (И кад би се сви уморили од експериментисања, онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму…)

Можда ме је љубав спасла. И велика жеља да се радујем сунцу.

„Судбина“ је објашњавала и оправдавала несреће у времену без права на дужи бол.

И бићемо добри само такви – никакви.

Поратне „сахране са музиком“ и оне „у тишини“ биле су прве поделе на заслужено и незаслужено мртве.

Лука: Знаш ли шта би на ово рекао онај твој пријатељ инжењер Јоца? Рекао би: „Ја нисам комуниста, ја не смем да лажем.“

Лука: Наравно, слажем се. Само ме занима, Тејо, како сад одједном верујеш да у комунизму неко може да дође на место које заслужује и које му по квалитетима припада, кад си до јуче тврдио да цео систем апсолутистичког бољшевизма функционише искључиво на поданичкој, пасјој верности, а не на знању и памети. Како мислиш да си ти одједном изузетак, кад добро знаш да изузетака нема! Нема, Тејо, сине мој!

Ја: Није истина, друже Лука! То није истина!

Лука: Говори тише, да те чујем