Jovan Dučić

Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег… А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће, и има увек став одважан. А пошто не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другимa учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичним моментима.

Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе; и потребна је великодушност, коју он не може ни разумети.

Сви су велики песници били тужни: Софокле, Шекспир, Данте и Гете: и сви велики музичари, као Бетовен и Шопен; и сви велики филозофи, као Хераклит и Платон. Лепота и туга биле су свагда рођене сестре.

Сви су велики песници били тужни: Софокле, Шекспир, Данте и Гете: и сви велики музичари, као Бетовен и Шопен; и сви велики филозофи, као Хераклит и Платон.

Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може ни сам песник себи да објасни. Томе је често повод најмања ситница, а цело грађење догађа се у једном мутном душевном стању које збуњује и самог творца, и којем филозофи не умеју да нађу право име.

Он је суперреалан, онај који међу људима види реалност јасније него ико други, јер је једини он види у њеној непотпуности и недовршености. Он најтачније зна одакле треба да се довеже конац којим се иде од данашње непотпуне стварности до њеног сутрашњег усавршења. Само обични људи виде онолико колико постоји; творци виде и оно што не постоји данас, а што може постојати сутра, јер иначе не би били творци. Реалисти нису ништа створили, него су само примењивали туђе стварање; а кад год су се одмакли од туђег узора, они су само кварили.

Хтети све савршено, то је највеће осећање љубави.

Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја.

Не да се замислити истински уметник који није дубоко частан човек.

За ситне људе све је ситно, а за велике духове нема ситнице; јер велики духови виде све у недељивости. Ситница је за њих само део нечег безмерног. Велики духови су као дубоке планине из којих се понова сваки ехо враћа стократан.