Dejvid Nikols

Samo ti si mi otkrila mene samoga; bez tvoje pomoći
poznavao bih samo svoju senku – gledao bih je kako poigrava na zidu
i njene fantazije bih smatrao sopstvenim delima…

Evo kako sam, kad sam bio dete, zamišljao bračni život.
Od dana venčanja pa nadalje, koračate držeći se za ruke jednom prostranom, širokom visoravni, a u daljini pred vama raštrkane su prepreke, ali ima i zadovoljstva, nazovimo ih malim oazama – deca koju ćete imati i koja će rasti zdrava, puna ljubavi i snažna, unuci, božićna jutra, godišnji odmori, finansijska sigurnost, uspeh na poslu. I neuspesi takođe, ali ništa što će vas ubiti. Dakle, usponi i padovi, valoviti delovi zaravni, ali uglavnom vidite šta je pred vama i ka čemu idete, vas dvoje, držeći se za ruke, trideset, četrdeset, pedeset godina. Sve dok jedno od vas ne sklizne preko ivice i ono drugo ubrzo pođe za njim. Tako brak izgleda sa stanovišta deteta.
E pa, sad vam mogu reći da bračni život nije visoravan, uopšte nije. Ima klanaca i velikih šiljatih vrhova, i skrivenih pukotina u kojima oboje bauljate po mraku. Pa onda tmurni, sasušeni potezi za koje mislite da ih nikada nećete preći, i najveći deo putovanja protiče u bremenitom ćutanju, ponekad i ne vidite ono drugo, ponekad ono drugo otpluta veoma daleko od vas, van vidokruga, i putovanje je teško. Jednostavno, veoma, veoma, veoma je teško.

Da li nam je to bio najsrećniji dan u životu? Verovatno nije, jer istinski srećni dani ne zahtevaju toliko organizacije, retko su toliko izloženi javnosti i toliko skupi. Srećni dani se prišunjaju, neočekivani. Ali bio je, bar se meni tako činilo, kulminacija naših mnogih srećnih dana, i prvi od mnogih koji će tek uslediti.