Goran Živaljević

„Dignimo ruke visoko gore, naše će biti Solunsko polje.“
Dakle

Mi često mislimo da je velikim zapadnim partnerima blanko interes da se svi mi dobro slažemo na Balkanu, da gradimo mostove, a ne probleme, da sarađujemo, pričamo, delimo dobro i zlo, da se razumemo i spontano postajemo prijatelji. Greška. To nisu iskreno želeli ni 1991, pa ne žele ni danas.

Reč je o spomen-kosturnici srpskih vojnih kadeta (njih 261) koji

su ratne 1915. godine čuvali strateški bitan železnički pravac prema Solunu, a koje su bugarski vojnici, u sadejstvu sa austrijskom komandom i lokalnim stanovništvom, prepadom zaklali na Veliki petak, te teške srpske ratne godine.

Jutro u Solunu je uvek dobar izbor za novi početak, gde god da ste se uputili.

A u isto to vreme lopovi, prevaranti, nepismeni sa kupljenim diplomama, hohštapleri i secikese, od zla oca i još gore majke, postaju pozitivni primeri u društvu, bez ijednog pozitivnog pasusa u onoj životnoj proveri, koju im niko pošteno nikada nije ni napisao

Kao što reče Ilija Čvorović, „sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste

Prevedeno na srpski, milion Britancu, milion posredniku – i ubrzo za taj novac dobijete za najboljeg druga medijskog maga koji je simbol petooktobarske revolucije, plus gratis jednog lidera opozicije da vam svira klavir u studiju kad god poželite

Toplo preporučujem gledanje nekog partizanskog filma veče pred takav sastanak, slušanje Marša na Drinu ili neke stare kosovske pesme dok lagano vozite prema restoranu gde ćete se sresti. Nisu oni ništa posebno, osim što imaju više para, generacijski sticanu kolonijalnu drskost i crvene čarape. Znam da je to u opusu srpske samodopadljivosti, ali ipak pođite od toga da smo mi, generalno, lepši ljudi, mnogo kreativniji, hrabriji, lucidniji, da imamo vreliju krv… da se ne bavite

Pognutu glavu sablja ne seče).

Ponosan sam što pripadam narodu koji nema takvu izreku