Miroslav Mišković

Plašim se da će proći još mnogo vremena pre nego što u Srbiji sazri svest da se do velikih dostignuća stiže pre svega velikim znanjem, radom i posvećenošću.

Godine 1986. završio sam i na večeri kod kupca u Severnoj Koreji. Nesvakidašnja zemlja; njihov običaj bio je da na svaki pomen imena velikog vođe Kim Il Sunga svi prisutni moraju da ustanu. Nezgoda je što smo mi bili gosti na poslovnoj večeri, dvadeset puta smo morali da ustajemo, udarali smo kolena, skakali usred zalogaja, ali običaj se morao poštovati, ulog je bio veliki.

Čovek lako, neosetno i nepromišljeno uzleti, dopusti da ga ponese velika moć – ili veliki novac – i time sebi načini veću štetu nego što bi mu je naneo zakleti neprijatelj. Za mene je ovaj slučaj bio doživotno otrežnjenje, ali godinama gledam kako ljudi, ne samo u politici nego i u biznisu, ne uspevaju da izbegnu tu zamku. Uostalom, kako da ostanete normalni ako držite i vojsku i policiju i bezbednosne službe, ako zapovedate svima i svakome? Kako isterati novopečenog političara iz kabineta ako je on tu stigao iz tesnog stana, pa mu se kabinet čini velik kao stadion, a pride je dobio limuzinu, sekretaricu, šefa kabineta i osoblje?

mogla i zašto još uvek može? Zato što ima vrhunski sistem sposoban da kvalitetno radi u svim okolnostima i zato što njeno poslovanje – kao i poslovanj

bilo koje ozbiljne kompanije u svetu – ne zavisi od jedne osobe.

Trik koji postoji oduvek. Kriv je Mišković, a ne onaj ko je imao istu šansu da uči, radi i stvara – a nije radio i nije stvarao, ponajmanje učio.

Opet ću reći: neuspeh ne sme da zaustavi čoveka, da ga demotiviše. Ako vam propadne jedan posao, ne

očajavajte nego započnite drugi. A ako vas promašaj obeshrabruje, onda nemojte ni da se bavite biznisom.

U Srbiji se, međutim, i dalje potcenjuje znanje, preovlađuje stav da je svako ko je uspeo to postigao prevarom ili je jednostavno imao sreće. Sa takvim stavom, svaka progresivna ideja je osuđena na propast. To je naopak mentalitet;

postoji svest o tome da je potrebno da za