Bet Kempton

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Sta­bil­nost nam pru­ža si­gur­nost, ali sta­bil­nost iz­gra­đe­na na po­gre­šnoj pret­po­stav­ci da se stva­ri ne me­nja­ju ne­po­u­zda­na je, za­to što se sve me­nja. Ka­da iz­ne­nad­na pro­me­na do­la­zi spo­lja – na pri­mer, usled pre­te­ri­va­nja ili gu­bit­ka, pre­lju­be ili bo­le­sti – do­ži­vi­mo ogro­man šok. Za­pra­vo nas na­ša ri­gid­nost či­ni ra­nji­vim. Ako nas po­go­di ka­da se očaj­nič­ki tru­di­mo da se dr­ži­mo ono­ga što zna­mo, mo­že da nas sa­sta­vi sa ze­mljom. Ali ako pri­hva­ta­mo ono što se de­ša­va (ne mo­ra­mo da bu­de­mo sreć­ni po­vo­dom to­ga, va­žno je da re­al­no pri­hva­ti­mo či­nje­ni­cu da se de­ša­va), mo­žda će­mo bi­ti po­tre­se­ni, ali ne i pot­pu­no iz­ba­če­ni iz rav­no­te­že i br­že će­mo se opo­ra­vi­ti.
Fleksibilnost je snaga. Budite kao bambus.

Sva­ki put kad ste pod stre­som ili za­bri­nu­ti, uz­ne­mi­re­ni, iz­gu­blje­ni ili usa­mlje­ni, okre­ni­te se či­nje­ni­ca­ma iz sa­da­šnjo­sti. Obra­ti­te pa­žnju na ono što se de­ša­va u va­šem te­lu i na ono što se od­vi­ja oko vas. Pri­hva­ti­te svo­ja ose­ća­nja. Znaj­te da je to sa­mo tre­nu­tak ko­ji će usko­ro ustu­pi­ti me­sto sle­de­ćem.

Sva­ki put ka­da se ose­ti­te pre­op­te­re­će­no, po­ku­šaj­te da pri­hva­ti­te da su mo­guć­no­sti u sa­da­šnjo­sti ogra­ni­če­ne. Ura­di­će­te sa­mo ono što ste u sta­nju da ura­di­te. To ne zna­či da za­tva­ra­te vra­ta pri­li­ka­ma, već da pre­po­zna­je­te sop­stve­ne spo­sob­no­sti, ka­ko bi­ste pre­sta­li da oče­ku­je­te ne­mo­gu­će od se­be i po­pu­sti­li se­bi.

Sva­ki put kad pre­po­zna­te tre­nu­tak istin­ske ra­do­sti, upij­te je do kra­ja. Pre­pu­sti­te se pri­zo­ri­ma, zvu­ci­ma i mi­ri­si­ma ko­ji vas okru­žu­ju, da bi se oni pre­tvo­ri­li u dra­go­ce­nu us­po­me­nu ka­da taj tre­nu­tak pro­đe, što će se sva­ka­ko de­si­ti.

Kao što mi je re­kao je­dan sve­šte­nik bla­gog osme­ha dok smo pi­li ze­le­ni čaj:
Ži­vot je pat­nja. Bo­lest je pat­nja. Sta­re­nje je pat­nja. Umi­ra­nje je pat­nja. Ni­šta od to­ga ne mo­že­mo da iz­beg­ne­mo. Ka­da po­ku­ša­mo da se opi­re­mo to­me, sa­mo po­ve­ća­va­mo pat­nju i odla­že­mo mo­guć­nost da re­a­gu­je­mo na nju. Ako ume­sto to­ga pri­hva­ti­mo ono što se de­ša­va, usa­gla­še­ni smo sa to­kom ži­vo­ta. Lju­di mi­sle da se zen svo­di na mir i spo­koj, na ži­vot u ne­kom bla­že­nom sta­nju do­brih vi­bra­ci­ja. Za­pra­vo, reč je o to­me ka­ko se su­o­ča­va­mo sa iza­zo­vi­ma: s ne­sre­ćom, usa­mlje­no­šću, bri­gom, te­škim emo­ci­ja­ma. Zen nas uči da se su­o­či­mo sa onim što nam ži­vot do­no­si, a pri­hva­ta­nje sa­da­šnjo­sti ključ­no je za to.
Pri­hva­ta­nje ne zna­či odu­sta­ja­nje ili pre­pu­šta­nje. Reč je o to­me da usvo­ji­mo isti­nu o ono­me što se de­ša­va, a za­tim ak­tiv­no uče­stvu­je­mo u od­lu­ci šta će se sle­de­će de­si­ti. Na pri­mer, ako ste bo­le­sni, tre­ba da pre­po­zna­te da ste bo­le­sni, pri­hva­ti­te da ni­ste u sa­vr­še­nom sta­nju, do­pu­sti­te se­bi da uspo­ri­te da bi­ste se iz­le­či­li i tra­ži­te po­moć ka­da vam za­tre­ba, ume­sto da se uza­lud upi­nje­te.
Usva­ja­nje isti­ne o pat­nji u bi­lo ko­joj obla­sti ži­vo­ta omo­gu­ća­va vam da ak­tiv­no odlu­ču­je­te o svo­jim na­red­nim ko­ra­ci­ma, ja­sno, sa­o­se­ćaj­no i sa iz­ve­snom jed­no­stav­no­šću. To uče­nje je ne­ko­li­ko sto­le­ća sta­ro. Ipak, mi mu se i da­lje opi­re­mo.

Ka­da sam je pi­ta­la za taj­nu sreć­nog ži­vo­ta, re­kla je da ve­ru­je da je ko­ren sve ne­sre­će ne­za­do­volj­stvo onim što ima­te i tro­še­nje vre­me­na na ono što je iz­van va­šeg ži­vo­ta, ume­sto da se po­sve­ti­mo svom ži­vo­tu. To ne zna­či da ne tre­ba da ima­mo sno­ve, već da sre­ća po­či­nje za­hval­no­šću.

„Ne­u­speh bo­li. Ne­u­speh je pra­ćen usa­mlje­no­šću. Ne­ki lju­di ko­je ste sma­tra­li bli­skim pri­ja­te­lji­ma pre­sta­nu da vam se ja­vlja­ju. U ne­u­spe­hu vi­di­te i ono naj­go­re, a po­ne­kad i ono naj­bo­lje u se­bi i oni­ma ko­ji vas okru­žu­ju.”

NTC’ Dic­ti­o­na­ry of Ja­pa­ne­se Bu­si­ness Co­de Words pod poj­mom šu­gjo (修業 – što se pre­vo­di kao „ve­žba­nje in­tu­i­tiv­ne mu­dro­sti”) ka­že: „U ja­pan­skom si­ste­mu vred­no­sti, na­čin na ko­ji se ne­što ra­di va­žni­ji je od ono­ga što se ra­di... Ja­pan­ci ve­ru­ju da što je te­že ne­što na­u­či­ti i što to za­hte­va ve­ći na­por, to su ta­ko ste­če­no zna­nje ili ve­šti­na dra­go­ce­ni­ji.”

Va­bi-sa­bi nas uči da bu­de­mo za­do­volj­ni sa ma­nje, a da se pri­tom ose­ća­mo kao da ima­mo vi­še